"Svi su me prezreli. Napustili su me oni koje sam ozdravio. I moji najbliži. Krvav i izranjen, potreseni od susreta s majkom, kad sam očekivao ljubav, jednog su čovjeka prisilili da mi pomogne", piše u Križnom putu Tomislava Ivančića.
“V. postaja:
Peti križ: Dopustiti da ti se pomogne
Svi su me prezreli. Napustili su me oni koje sam ozdravio. I moji najbliži. Krvav i izranjen, potreseni od susreta s majkom, kad sam očekivao ljubav, jednog su čovjeka prisilili da mi pomogne.
Očekivao sam pomoć iz samilosti i ljubavi,
a Šimuna su prisilili da mi ponese križ.
To je križ – kad nemaš nikoga tko bi te požalio i volio.
Kad to prihvatiš, tad sam ja tu, tad nisi sam.
I još nešto. Imaj hrabrosti dopustiti da ti drugi pomognu.
I ja sam to dopustio iako sam svemoguć.
Dopusti da su drugi jači, da te brane, da trebaš druge, da primaš pomoć.
To je križ i od njega ne možeš pobjeći. Shvati, to su vrata k meni.
I zato, ne čudi se ako se sve opire tome križu.
»Duh žudi protiv tijela, a tijelo protiv duha.« Ne zaboravi!
Uzmi svoj križ i pođi za mnom.
Susrest ćemo se.”
(Pođi za mnom)
