Gledajući sestre augustinke koje žive u klauzurnom samostanu u Sevilli možemo naučiti da ne moramo život gledati samo iz jedne perspektive i da ne živimo život samo na jedan način. Istom rukom kojom lagano bacamo loptu u koš, čvrsto držimo krunicu ili pomažemo onima u potrebi.
Španjolski novinar Alejandro Ávila objavio je na svom Twitteru video koji se vrlo brzo proširio na društvenim mrežama i medijima. Video koji možete pogledati niže prikazuje skupinu redovnica kako igraju košarku u dvorištu klauzurnog samostana San Leandro u Sevilli.
Nunca pensé que vería a unas monjas de clausura jugando al baloncesto. Hoy he visitado el convento de San Leandro, donde sus monjas han cambiado la elaboración de sus célebres yemas por mascarillas sanitarias. Entre costura y costura, tiros a canasta. #Sevilla #Sevillahoy pic.twitter.com/enf7TyVjCy
— Alejandro Ávila (@AleAvilaV) April 13, 2020
Scena je izazvala mnoge pozitivne komentare te je čak komentirana i na sportskim stranicama gdje su pohvalili inovativnost sestara, piše Aleteia. Gledajući snimku u kojem je prikazan samo dio zatvorenog redovničkog života, autorica članka Annalisa Teggi navodi kako joj na pamet odmah pada vlastito iskustvo u izolaciji s kojom se cijeli svijet morao susresti zbog koronavirusa: “Kada bi barem karantena bila klauzurni samostan!”, piše Teggi.
Dok život u karanteni znači samo da smo primorani biti zatvoreni u četiri zida vlastita doma, život u klauzuri označava da ste na mjestu gdje se u potpunosti možete otvoriti želji za smislom i srećom. Mnogi ne bi pomislili da će se redovnice toliko zabavljati igrajući košarku, zaista neki bi bili začuđeni da uopće vole košarku. To je zato što mi često krivo shvaćamo značenje riječi “ozbiljno”, te krivo pretpostavljamo da oni koji se ozbiljno bave promišljanjem smislenosti isključuju iz svoga života bilo kakve zabavne i bezbrižne aktivnosti. Međutim, oni koji vrlo ozbiljno promišljaju o svojim životima i zvanjima, smisleno proživljavaju svaki trenutak svoga života, uključujući i zabavu.
Dok mi razdvajamo posao i zabavu, redovnice ne odvajaju život molitve od života odmora, a tijekom rada lica su im često nasmijana. Gledajući ih možemo naučiti da ne moramo život gledati samo iz jedne perspektive, da ne živimo život samo na jedan način, da istom rukom lagano bacamo loptu u koš s kojom čvrsto držimo krunicu.
Osim što znaju odvojiti pojedine trenutke svoga vremena na bezbrižnu igru, redovnice samostana San Leandro pomažu sugrađanima iako su prije izbijanja pandemije i same primale donacije jer je samostan u opasnosti od zatvaranja. Bez obzira na vlastite teškoće, redovnice sada izrađuju maske za potrebe zdravstvenog osoblja u hitnim situacijama.