Pj 2, 8-14

Glas dragoga moga! Evo ga, dolazi,

prelijeće brda, preskakuje brežuljke.

Dragi je moj kao srna, on je kao jelenče.

Evo ga za našim zidom,

gleda kroz prozore, zaviruje kroz rešetke.

Dragi moj podiže glas i govori mi:

»Ustani, dragano moja, ljepoto moja, i dođi,

jer evo, zima je već minula, kiša je prošla i nestala.

Cvijeće se po zemlji ukazuje, vrijeme pjevanja dođe

i glas se grličin čuje u našem kraju.

Smokva je izbacila svoje plodove,

vinograd, u cvatu, miriše.

Ustani, dragano moja, ljepoto moja, i dođi.

Golubice moja, u spiljama kamenim,

u skrovištima vrletnim, daj da ti vidim lice

i da ti čujem glas, jer glas je tvoj ugodan

i lice je tvoje krasno.

ili:

Sef 3,14-18a

Klikći od radosti, Kćeri sionska, viči od veselja, Izraele!

Veseli se i raduj se iz sveg srca, Kćeri jeruzalemska!

Gospodin te riješio tvoje osude, neprijatelje tvoje uklonio!

Gospodin, Kralj Izraelov, u sredini je tvojoj!

Ne boj se više zla! U onaj dan reći će se Jeruzalemu:

Ne boj se, Sione! Neka ti ne klonu ruke!

Gospodin, Bog tvoj, u sredini je tvojoj, silni spasitelj!

On će se radovati tebi pun veselja,

obnovit će ti svoju ljubav,

kliktat će nad tobom radosno kao u dan svečani!