Članak u cijelosti prenosimo sa Nedjelja.ba.

Kako nam na kućnom pragu u dahu otkriva Matija Gale, zovu ju Paca jer je u njezine majke nekoliko djece umrlo. „Umrlo dice petero-šestero, onda mi govorili ‘naša pačica’, ‘naša mačica’ i kako ti je ime – kako selo ‘oće, ajde. Izvol’te“, poziva nas ući u svoj dom.

Inače, Paca, djevojačkog prezimena Ćurić, rođena je u Koritima 1930., a za dvije godine mlađeg, no odavno već pokojnog, Matu Galu iz Galina Lakta udala se 1954., te s njim dobila četiri kćeri: Mariju, Ivku, Nediljku i Željku od kojih ima brojnu unučad i praunučad.

„Ostaće kuća, ja ću otić’ (umrijeti) – ako me tili primit. A, eto, sama sam 50 i kol’ko godina, udovica. Kad mi je čovik umro, maloj mi bilo 11 miseci. Imam svoj mir i red, kad su dica otišla i razudala se… I tako ti ja radila u školi jedno 15-16 godina, sad imam zeru one bosanske penzije. Imam četeri kćerke – sve su bolesnije od mene. Ja nemam bolesti nikakve u sebi. Ja sam zdrava.
Ova starija, nekoj joj žile ovde (pokazuje na rame) zamrzle, šta ja znam. Ona druga za njom – rekli da je sve zauzeo rak pa izvadili sve, ostala samo s jednim bubregom… Ova treća umro joj čovik, sama ostala, dica se oženila. Ova najmlađa radi u Zagrebu u Klaićevoj, ona je rame izminila. Smije se kad dođe kod mene: ‘Mama, biži ti od mene ako grom pukne.’ Udala joj se ‘ćer ima dite… Ide na terapije, ali privatno – nema koristi od države, ‘ko je se od države obogati’ već oni što š njon vlada“, pomalo ljutito će naša 94-godišnja sugovornica.

„Kazna“ Gospe od zdravlja

Veli nam, dok nas milo gleda, kako u kućici provodi dane. „Imam jednu prijateljicu, a sa svima sam dobra u selu. Došla sam ovde prije 80 godina. Udala sam se ozgar od Grabovice, iz Korita. I ja sam ovde došla i nema kuća da sam se ja svađala. Ja sam mogla reć’ sve, ali nema svađe nikakve, ja odma sutra ‘valjen Isus’, ‘vazda Isus i Marija’, i tako… I, dušo ti moja draga, dok je čovik bio živ, uvik smo zajedno kavu pili tu ovde, s ovom prijateljicom. I sad svako jutro, i svako pridvečer mi pijemo kavu. Onda, dica mi opet skupila pa mi našli jednu ženu pa mi dolazi nediljno dva puta spremit i šta skuvat. Eto ti, moja dušo, tako ti je to“, rado s nama dijeli ova mila starica.

Ja sam mogla reć’ sve, ali nema svađe nikakve, ja odma sutra ‘valjen Isus’, ‘vazda Isus i Marija’, i tako…

U nastavku nam je spomenula kako se na spomendan Gospe od zdravlja napunilo dvije godine otkako se ozlijedila. „Bože, mi prosti, u nas nema to ovde (misli na Gospu od zdravlja), al’ što si god stariji, to si bogomoljniji jer znaš da koračaš stepenice naprid, moraš se pokorit’ Bogu. I ja jutrim uranim i ja ću ubit’ pivca nekoga, šta li, šta ja znam, a bila ‘vako drva visoko i ja ću metnit pivca na drva, a sjekira mi zakačila za odjeću i da ma’nem – ono po ruci… I od tad nemam osjećaja u kažiprstu lijeve ruke. A bila Gospa od zdravlja. Ja javila ovoj maloj – ona je diplomirani vizioterapeut – ota šta je u Splitu, kad sam nagla… Nunde pani slomi nogu, nunde pani slomi ruku, nunde na srid kuće pala izbila rame – tu sam najgore upala. Ja došla doli, doktori me poznaju po toj ‘ćeri, kažu ‘pa bona ku’si sikla, danas je Gospa od zdravlja.’ ‘Ma ja ti za Gospu otu nisam ni znala’, kažem ja, ‘nisam ja sikla po Gospi, nego po mojoj ruci’“, reče i nasmija nas sve okupljene vedra Paca pokazujući nam ožiljke i gdje je imala lomove…

Pokoj duši koroni

„I sve sam ti ja pritrpila, i opet zdrava, i onda komu ćeš se ti potužit već Bogu – a šta će Bog, Bog će ti opet reć’ moli, moli. Ima i gore, kad vidiš šta je po svitu… Kad je bila ona korona – je l’ se tako zvala, pokoj joj duši, i to sam imala k’o niko. Sviću mi užigali. One došle ove iz Zagreba, ova iz Splita. U Duvnu gore pitaju ima l’ u ikoga oni sandučić (misli na respirator), kažu ima taj i taj doktor, dajte mi broj, pitaju ‘oćeš mi dat – ‘oće, dođite. Samo dva dana sam bila na tome… I ja sam bila tad izgubila i mozak i sve…I doša’ Bože iz Rašeljaka, vidi svića gori, a Ruža će mu – ‘šta ćeš tud, vidiš da je ona slabo’, kaže: ‘ja mislio da je umrla pa bi se naio.’ Briga njega, on se ruga, sa starijima nije ni griota“, simpatično uz smijeh prepričava Paca.

I sve sam ti ja pritrpila, i opet zdrava, i onda komu ćeš se ti potužit već Bogu – a šta će Bog, Bog će ti opet reć’ moli, moli.

Ističe kako, Bogu hvala, još uvijek može ići na nedjeljne svete mise, a župniku rado daruje domaćih jaja budući da uzgaja kokoši te još uvijek sije u svom vrtu. „Još me nije mitila, vala Bogu, misa jutarnja nediljom. Imam tu svoje suside, oni mene lipo sidu. Niz oni kad iđem privati se ovom rukom, ozdal kad idem privati se onom. Onda samo izađem gori sidem u auto i lipo mi je. Imam suside svoje, vala Bogu kad sam sa svakim dobra. I oni su dobri. Dolazili su mi i karmelićani pa me pitali za neke priče iz davnina o stradalim svatovima… Na Nikića križu je to bilo gdje su svatovi izginuli. Tu su se kopala dica koja nisu krštena ili ako se ‘ko ubio, obisio“, dijeli s nama razne priče dugovječna župljanka.

Zdrava k’o dukat

Paca je, dok je mogla, mnoge dočekala na ovaj svijet – porađavši žene te je isto tako mnoge s njega i ispratila budući da je opremala mrtvace na vječni počinak. Tako da je bila i na početku i na kraju ljudskog života, a između toga znala je i „popravljati lomove“.

Sada su njezini dani drugačiji. „Večeri iđen spavat u 8 sati, dignem se jutri u 4. Malo spavam, malo se dignem, malo se vrtim, imam drva, ima još i prid kućom i onda ja molim – donosili mi svaokle, iz Splita, Sv. Anti – čet’ri vlika lista, pa Sv. Anti knjiga, pa molitvenjak jedan stari fra Anđela Nuića, ja mislim da je ono moj ćaća iz Mostara donosio, u njemu sve ima za svakoga molitva – svako jutro ‘ko je se rodio, svako jutro ‘ko je umro, za brakove, sve to… Imam nunde dva molitvenjaka, sve ima… I sve ja to – Srca Isusova letanije, Duhu Svetom letanije, Sv. Franji letanije, Sv. Anti letanije – molim i bude 6 sati, i krunica iz Međugorja. Oni izmole krunicu, pa onda sedam Očenaša, pa Viriovanje to izmolim, e, taman iđe u školu mali unuk od te moje prijateljice, odvede ga ona na autobus dođe ovde, popijemo kavu i malo ćakoramo i ona ode i onda ja ako štogod mogu, skuvaću, ako ne mogu – ne mogu. Najteže mi kuvanje, ne mogu stajat na nogama, onda, ne daj Bože, past ću na šporet, pa ću se dočekat i izgori ruka. I eto ti, tako ti ja živem i proživljavam i dobro, vala Bogu dobro. Zdrava sam k’o dukat. Kad dragi Bog ‘oće – ne znam“, odgovara misleći kada će ju Bog pozvati s ovoga svijeta.

Zdrava sam k’o dukat. Kad dragi Bog ‘oće – ne znam.

U tome ju župnik don Ilija pita: „Jesam te ikad, Pace, zaboravio za pričest?“ „Jok, on dođe do mene i dadne mi pričestalo u klupi, i kaže drugima koji misu slave da me ne priskoče. Ja uvik klečim blizu gori, ne čujem na jedno uvo nikako, a onda sad starost pa i ovo odlazi. Oči imam dobre, skinula sam mrenu. Još vidim, kad metnem naočale, konac u iglu udjenut…

“Ispovidam se ja da je čista duša – samo je Bog bez grija“, naglasi nam Paca i podcrta, rekli bismo, onako sređena, oko koje se širi decentan i ugodan miris parfema, a čije se cipelice sjaje poput zrcala.

Ispovidam se ja da je čista duša – samo je Bog bez grija.

Poput zrcala je i Pacina duša – i kod nje je jednostavno: „Što na umu, to na drumu.“ U njoj nema one naše svakodnevne opterećenosti „trivijalnostima“, nego joj je samo Božja važna. I nama bi trebalo jedno takvo usmjerenje jer nikad nije kasno iznova svoj život usmjeriti prema Bogu koji nas čeka raširenih ruku.

Foto: Katolički tjednik