"Ne uznemiruju me više ni rastanci ni odlasci, koliko god teški bili moji su; ponekad ih vučem, ponekad nosim, ali vidim da su za rast potrebni", piše fra Marin Karačić na svojim društvenim mrežama. Njegovu objavu prenosimo u cijelosti.
Rastanci
Ne uznemiruju me više ni rastanci ni odlasci, koliko god teški bili moji su; ponekad ih vučem, ponekad nosim, ali vidim da su za rast potrebni.
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Ne kažem da mi jedno vrijeme nisu bili velik teret i problem, upravo zato jer su mi ometali početke. Te stare rane rastanaka nisu davale priliku novim počecima i trebalo je vremena dok čovjek nauči ne zazidati srce svaki put, nego staviti vrata, jer kroz vrata se može ući, ali i izići.
Kažu da rane koje se kriju sporo i teško zarastaju, i ne isplati se za sobom vući toliko tereta; onda čovjek shvati da je na kraju najlakše predati ih Onome koji s ranama ima ponajviše iskustva; tebi lakše, a Njemu drago što ti može pomoći.
Kažu da rane koje se kriju sporo i teško zarastaju, i ne isplati se za sobom vući toliko tereta; onda čovjek shvati da je na kraju najlakše predati ih Onome koji s ranama ima ponajviše iskustva; tebi lakše, a Njemu drago što ti može pomoći. Neke stvari u životu ne znaš nazvati imenom, tu je prisutno i postoji, no bez naziva, ali se naučiš ponašati i u tim trenucima, jednostavno osjetiš to nešto bez imena; ne znaš kako se zove, ali se barem znaš postaviti.
Neke stvari u životu ne znaš nazvati imenom, tu je prisutno i postoji, no bez naziva, ali se naučiš ponašati i u tim trenucima, jednostavno osjetiš to nešto bez imena; ne znaš kako se zove, ali se barem znaš postaviti.
Slično je i s burom, ne možeš ju objasniti, ne znaš kamo ide ni otkud dolazi, ali znaš da tada trebaš nešto toplo, neki kaput obući, tako da sam zavolio i njih, te bezimene trenutke, jer i oni su moji. I shvatih da onaj tko želi biti Tvoj, ne može i ne smije robovati ni sebi ni mjestu ni čovjeku, jedino Tvojoj slobodi.
Pogledajte ovu objavu na Instagramu.