Gotovo se u svakoj misli pitamo: „Kako sebi olakšati posao, odnose, općenito život?“ Sva tehnika ima tu putanju: olakšati putovanje, komunikaciju, terete za prijevoz i tako do beskraja. Iskreno govoreći, ne ide nam nešto od ruke. Uspjeli smo mnogo, a opterećenost svake vrste samo raste. Možda se najviše diže ona nutarnja opterećenost, misaona, psihička, osobna. Ako je to tako, a gotovo se jednoglasno slažemo da jest, onda smo zasigurno na krivom putu. Ne možemo si, po svaku cijenu, olakšati teret života. Život je težak!

„Dođite k meni svi vi umorni i opterećeni i ja ću vas odmoriti!“ Čudno, to su riječi Onoga koji se nije rasterećivao! Štoviše, dragovoljno se tovario većim i većim teretom, da bi na kraju uzeto teret cijeloga svijeta na svoja ramena i pod njim završio u grobu. („Uskrsnuo je!“) Očito, neće nas odmoriti skidajući nam teret nego ga dodajući. „Jaram je moj sladak i breme je moje lako!“

Očito, neće nas odmoriti skidajući nam teret nego ga dodajući.

Onaj poziv da dođemo k njemu uklopljen je u evanđeljima u njegovu molitvu Ocu: „Slavim te, Oče, Gospodaru neba i zemlje što si ovo objavio malenima, a sakrio od velikih i mudrih. Da, tako se tebi svidjelo, Oče. Nitko ne pozna Sina doli Otac, niti Oca doli Sin i oni kojima sin hoće objaviti! Dođite k meni!“ Poziv je ovo na zajedništvo (Jaram je za dva vola!) s Ocem, kroz Sina, u Duhu Svetom! Krist nije dobrohotni psihoterapeut koji će nam olakšavati psihičke pritiske! On je poslan od Oca da nas pomiri s Njim. Štoviše, da nas ujedini s Njim. „Oče, da budu jedno kao što smo mi jedno, ja u tebi i ti u meni, savršeno jedno!“

Jedinstvo s Ocem je točka odmora, ali ne odmora kakvog zamišljamo u svojoj glavi. To je odmor u preuzimanju tereta. Reklo bi se: aktivni odmor! Odmor poslanja. Odmor u volji Očevoj! „Ne, Oče, kako ja hoću, nego kako hoćeš ti!“, jecao je Sin u Getsemaniju. Odmor na svom križu. Odmor pod svojim jarmom!

Jedinstvo s Ocem je točka odmora, ali ne odmora kakvog zamišljamo u svojoj glavi.

Pogledamo li dublje, zapazit ćemo da u nama nije upisan samo nagon da se oslobađamo tereta, nego da nas nešto goni i da se više i više opterećujemo i da u tom opterećenju osjećamo neki uzvišeni odmor i slatkoću. Poznata je ona pričica iz Afrike kada je jedan Europejac susreo krhku djevojčicu koja je na ramenima nosila brata. Upitao ju je: „Kako izdržavaš nositi toliki teret?“ Ona mu je odgovorila: „Nije ovo teret! Ovo je moj brat!“

Uistinu, odbacivanje križa, tog tereta života, strašno me umara! Prebacivanje mog tereta na druge još me više umara. Zatvaranje u vlastite misli (smišljanje smicalica i samospašavanje) i svoju mudrost iscrpljuje me do kraja!

S Kristom, u Getsemaniju, jecam: „Oče, ako je moguće neka me mimoiđe ovaj kalež, ali ne kako ja hoću, nego kako hoćeš ti!“Duh Sveti potpomaže moju nemoć (psihičku i fizičku) i stavlja mi uzdah: „Abba! Oče!“

Izvor: Nedjelja.ba