Na svojem Facebook profilu pater Stjepan Ivan Horvat podijelio je priču nepoznatog autora o siromašnoj starici. Ne zaboravimo da oko nas žive ljudi u potrebi, ali više od materijalnog, potrebi za ljubavlju, pogledom i prihvaćanjem.
Stajao sam u redu na blagajni, ispred mene bila je niska pogrbljena starica. Ruke su joj se tresle, na prsima je čvrsto držala malenu torbicu. Kupovala je par osnovnih stvari i nedostajalo joj je 4 kn za plaćanje računa. U košarici je imala kruh, mlijeko, brašno i maleni komad pite. Blagajnica je bila dosta oštra prema njoj, a ljudi u redu su negodovali zbog te situacije naglašavajući da im se žuri i da nije trebala uzimati, ako nema za platiti. Starica je stajala potištena, sa suzama u očima, a ja to nisam mogao podnijeti, dao sam blagajnici 4 kn i upozorio blagajnicu i ostale ljude da ne bi trebali tako postupati ni sa jednim čovjekom, a pogotovo sa ovom staricom.
Srce mi je skoro iskočilo iz grudi, uzeo sam staricu za ruku i s njom se vratio do trgovine. Bakica je ponizno hodala uz mene, a ja sam u košaru uzimao proizvode za koje sam smatrao da će joj biti najpotrebniji: nešto mesa, jaja, razne žitarice, a ona je potišeno sa suzama u očima promatrala. Svi su nas gledali. Došli smo do voća i pitao sam je što joj uzeti, a starica me nijemo pogledala velikim očima i trepnula, nije imala snege ništa reći. Uzeo sam od svega po pomalo.
Vratili smo se do blagajne, ljudi su se ovaj puta izmicali i pustili nas preko reda. Na blagajni sam shvatio da sa sobom nemam dovoljno novca da platim njezin i svoju kupovinu, pa sam ostavio svoju košaru, a platio staričinu. Izašli smo van. Pogledao sam staricu u lice i vidio suze na obrazima… Pozvao sam je u auto i pitao sam kamo je odvesti, a ona se ponudila da mi napravi čaj. Došli smo kod nje kući. Starica je otišla u kuhinju skuhati čaj, a ja sam razgledao vrlo siromašnu, ali čistu i ugodnu unutrašnjost njezina doma. A kad je na stol, sa starim ali urednim heklanim stoljnjakom, stavila dvije napukle šalice i istrošeni tanjur na kojem je bio prepolovljen onaj mali komad pite iz njezine košare – odjednom sam shvatio kako žive naši stari… Popili smo čaj, malo porazgovarali i tada sam morao krenuti. Sjeo sam u auto i tada više nisam mogao izdržati, suze su se počele slijevati niz moje lice…
(Nepoznat autor)”