Svjedočanstvo o mojoj prvoj trudnoći i porodu

Moja želja da budem mlada mama je ostvarena, Bogu hvala! Imala sam predivnu trudnoću, blagoslovljenu od početka do kraja. Želja mi je bila imati prirodan porod, za to sam molila.

Divno je osjetiti kako život raste u tebi, a još divnije na kraju upoznati to maleno sićušno biće. Pred sam kraj trudnoće, točnije 9. studenog kad mi je bio termin poroda, dobila sam koronu zajedno s mužem. Taj dan, umjesto da sam išla na pregled, ja sam morala ići na testiranje.

Bila sam jako obeshrabrena, taj dan je padala kiša, bilo je tmurno, no na kraju svega, shvatila sam kako je to bila zapravo kiša milosti. Kako sam saznala da imam koronu, tako nisam željela roditi u vrijeme korone jer sam bila uplašena: kako ću roditi u nekim posebnim uvjetima, bez mog muža, što mi je jako bilo bitno, da imam njegovu potporu, za to sam posebno molila, pošto su bile zabranjene pratnje bile. Mislila sam kako se dijete neće roditi u uvjetima kao svako drugo i razne negativne misli…

Nisam mogla na preglede jer sam imala koronu. Svaki dan sam razmišljala je li sve u redu i molila sam da moja mala curica još malo pričeka da mama preboli koronu

Nisam mogla na preglede jer sam imala koronu. Svaki dan sam razmišljala je li sve u redu i molila sam da moja mala curica još malo pričeka da mama preboli koronu. Svaki dan sam pričala s njom i molila, molila… Čitala sam knjigu “Duhovni pristup rađanju” koja mi je jako pomogla i ohrabrila me. Tako je i bilo, moja curica je pričekala.

Nakon korone sam išla na pregled, bilo je sve u redu, Bogu hvala. No, nakon korone, Franciska je i dalje uživala u “trbuheku” i nije joj se žurilo. Tako sam ušla u 41. tjedan. Morala sam ići na preglede svaki dan jer sam odbila indukciju (skup tehnika i lijekova kojim liječnici izazivaju porod) koju su mi liječnici svaki dan predlagali za dobro djeteta i mene. No, ja sam nekako duboko u sebi osjećala da će prirodni trudovi doći!

Možda je to bio rizik, no ja sam ustrajno molila, molitvu iz knjige “Duhovni pristup rađanju”, o prenošenoj trudnoći. Možda se čini kako je to bilo neodgovorno s moje strane, no ja sam išla na preglede svaki dan, sve je bilo u redu, zato sam ja odlučila pričekati. Svaki dan sam išla u duge šetnje s mužem kako bih potaknula trudove i to razdoblje nas je posebno zbližilo!

Možda je to bio rizik, no ja sam ustrajno molila, molitvu iz knjige “Duhovni pristup rađanju” o prenošenoj trudnoći

Napomenula bih, kako me u početku trudnoće jedino bilo strah same boli truda, to me posebno mučilo, no dragi Božek je i to posložio, da ja na kraju trudnoće uopće nisam razmišljala o boli već sam ju nestrpljivo i radosno iščekivala (pošto sam prenosila).

I eto tako sam ja dosla u 42. tjedan. Taj tjedan sam opet potpisala da odbijam indukciju i da ću pričekati još taj tjedan do kraja i ako neće biti trudova, na kraju tjedna prihvaćam indukciju. U utorak na pregledu, dočekala me jedna prekrasna doktorica, koja me jedina ohrabrila od svih doktora koji su me u to zadnje vrijeme pregledavali. Bila sam presretna i tad sam osjetila da je Isusek djelovao preko nje i to mi je bila samo potvrda da sam donijela pravu odluku. Nakon tog pregleda sam išla vesela doma. Popodne mi se javio brat i pitao idem li s njima u šetnju. Na toj šetnjici sam trčala za nećakom i igrala se lovice, kako bih, naravno, potaknula trudove. I to popodne nakon šetnje, tj. lovice, osjetila sam blage trudove. Plakala sam, no ne od bolova, nego neizmjerne sreće.

Javila sam mužu da polako osjećam bolove i tako je on krenuo doma u Čakovec iz Karlovca. Zvala sam svoju dragu sekicu koja je bila uz mene tako dugo dok moj Andro ne dođe. No trudovi su ubrzo bili na razmak od dvije minute, tako da sam odmah išla u bolnicu kad je Andro stigao doma. U 23 sata stigla sam u bolnicu i tamo me dočekala ona ista predivna doktorica koja me to ujutro ohrabrila. Nije slučajnost, već samo Božji prst. Ona me pregledala i bila sam otvorena 5 cm i s malom je bilo sve u redu.

Ostala sam u bolnici, bolovi su bili sve jači, no nisu bili nepodnošljivi. Andro nije mogao biti sa mnom za vrijeme trudova, već samo kad će biti sam porod. Bila sam sama u prostoriji za rađanje. U tišini i molitvi disala sam i izdržavala trudove. Iz druge prostorije sam čula strasne krikove, pitala sam primalju tko tako galami, rekla je Romkinja, djevojčica od 13 godina koja je isto imala trudove. U tom trenutku sam i nju prikazala Isuseku, da je vodi i da joj snage. Vjerujem da je bila tamo s razlogom. Bilo mi je rečeno, posto sam prvorotkinja da bi to sve moglo dugo trajati. No u jednom trenutku, tj. u 1:15 u noći sam osjetila da se porod bliži, primalja me pregledala i rekla: “Zovite muža, otvoreni ste 10 cm.” Sreći nikad krajaa!

Suze, suze, suze… Hvala ti, Bože! Naše čudo je došlo na svijet!

Zovem Andra i od pola 2 smo bili skupa. Bilo je bolno, no, uz njegove zagrljaje, potporu, molitve koje je molio u tom trenutku, u 4 sata ujutro došao je taj trenutak kad smo dobili našu curicu. Suze, suze, suze… Hvala ti, Bože! Naše čudo je došlo na svijet!

Imala sam trudnoću bez nekih komplikacija i znam da vas ima koje ste prošle svašta, no bez obzira na sve probleme, nemojte biti obeshrabrene jer Bog sve okreće na dobro ako si potpuno predan Njegovoj milosti. Posebno mi je bilo stalo do dojenja tako da sam imala i molitvu za dojenje tako da mi je i to uslišano! Fino papa i prava je mala zdrava bucka. Jako je bitna podrška, a ja sam imala uz sebe predivnog muža koji je bio uz mene u svakom trenutku i koji me je podržavao u svakoj odluci. Isusek je djelovao preko njega. Bogu hvala na takvom mužu!

Drage trudnice, mame, stvorene smo za nešto predivno i čudesno! Ništa nije toliko bolno i neizdrživo za nas jer nas je On za nešto tako veliko stvorio!

Drage trudnice, mame, stvorene smo za nešto predivno i čudesno! Ništa nije toliko bolno i neizdrživo za nas jer nas je On za nešto tako veliko stvorio! Donosimo život na svijet, kako velika stvar! Ne bojte se, sve se uvijek posloži jer ako se čini da nije dobro znači da nije kraj. Trudnoća je jedno predivno i blagoslovljeno putovanje, a susret na kraju je samo najljepši pokazatelj toga. Sve se može izdržati za to malo stvorenje koje raste u nama. Svaka žena veli, kad primiš bebu na kraju svega u ruke, svaka bol nestane i ode u zaborav. Sad to mogu potvrditi. Bogu hvala i slava!

Sretno svim trudnicama i mamama, imamo najljepši “posao” na svijetu!

Hvala svima na molitvi i podršci!

Klara Damiš