Rut 2, 1-3. 8-11; 4,13-17

Noemi imaše rođaka po mužu, čovjeka vrlo imućna, iz porodice Elimelekove: zvao se Boaz. Tada Ruta Moapka reče Noemi: »Htjela bih ići u polje pabirčiti klasje za onim u koga nađem milost.« Ona joj odgovori: »Hajde, kćeri moja!«

I ode, dođe u polje te poče pabirčiti za žeteocima. A sreća je dovede u polje koje pripadaše Boazu, iz roda Elimelekova.

Onda Boaz reče Ruti: »Čuj me, kćeri moja, ne idi pabirčiti u drugoga, nego se drži mojih njiva i mojih poslenika. Pazi na kojoj njivi oni žanju, pa idi za njima. A naredio sam momcima da te nitko ne dira. Kad ožedniš, idi k posudama i pij što moje sluge zahvate.«

Ona tada pade ničice, pokloni se do zemlje i reče: »Čime sam stekla toliku milost u očima tvojim da mi posvećuješ pažnju, kad sam tuđinka?«

Boaz joj odgovori: »Čuo sam što si sve učinila za svoju svekrvu poslije smrti svoga muža; kako si ostavila oca svoga, majku svoju i zavičaj svoj te došla u narod kojega do jučer ili prekjučer nisi poznavala.«

Tako Boaz uze Rutu, i ona posta žena njegova. Uđe on k njoj, i Gospodin joj dade te ona zatrudnje i rodi sina.

Onda žene rekoše Noemi: »Blagoslovljen bio Gospodin koji ti danas nije uskratio skrbnika! I prodičio njegovo ime u Izraelu! On će biti tvoja utjeha i potpora starosti tvojoj; jer ga rodi snaha tvoja koja te ljubi i koja ti vrijedi više od sedam sinova.« Noemi uze dječaka, metnu ga sebi na krilo i bi mu odgojiteljicom.

Susjede mu nadjenuše ime govoreći: »Noemi se rodio sin!« I prozvaše ga Obed; on je otac Jeseja, oca Davidova.