Kako je samo lako osuditi nekoga.
Riječima. Srcem.

Kada bi se, kojim slučajem, za osuđivanje dijelile medalje, za mene bi na postolju uvijek bilo mjesta.
Zlatna medalja – i himna „propasti“.

Onaj ovisnik. Onaj kradljivac.
Onaj silovatelj. Onaj premijer.
Onaj svećenik. Onaj bludnik.
Onaj oholica. Onaj škrtac.
Onaj susjed. I onaj kolega na poslu.
Onaj bogataš koji ne isplaćuje plaće svojim zaposlenicima. Onaj siromah koji te proklinje.
Ona majka koji ubija svoje dijete. Onaj otac koji je kukavica.
Onaj mladić koji se ne ustaje starijima u tramvaju. Onaj starac koji gleda pohotno.
Onaj drugi
I onaj drugačiji.
Onaj koji ne misli kao ja..

Srce se konstantno uspoređuje s nekim.
Misli da je bolje.
Misli da se to meni ne može dogoditi.

Može.

Nisam ja dobar. Ni najmanje.
Sve dobro u meni, dar je od Boga.

Matej, želiš li znati gdje si ti u odnosu na ove ljude?

Ona Majka Terezija.
Onaj Leopold.
Onaj Franjo.
Onaj Dominik.
Onaj Maksimilijan Kolbe.
Onaj Antun.
Onaj Ivan Bosco.
Onaj Ivan Pavao II.
Onaj Alojzije Stepinac.
Onaj Pavao.
Onaj Petar.
Onaj Gracija Kotorski.
Onaj Ivan Merz.
Onaj Ante Antić.
Onaj Stjepan.
Onaj Padre Pio.
Onaj Šarbel.
Onaj Filip Neri.
Onaj Dominik Savio.
Onaj Župnik Arški.
Onaj Ivan od Križa.
Ona Tereza Aviljska.
Onaj Ivan Krstitelj.
Onaj mali brat Karlo.
Oni sveti.
Blaženi.
Poznati i nepoznati..

Pogledaj njihov život.

Pogledaj.
I usporedi se samo s njima.

Primit ćeš milost.
Nećeš više suditi druge.

Nećeš moći.

Osjetit ćeš sram – jer tada ćeš znati koliko si dobar.
Uistinu.